Косово данас

 У склопу традиционалне Божићне акције, представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су протеклог викенда подручје Косовско-метохијских енклава. Том приликом посећено је и помогнуто укупно девет породица од којих је седам већ посећено крајем 2013. године када је и договорена помоћ за њих, а која је уз присуство чланова СЗС и представника организације „Мајка девет Југовића“ и испоручена овом приликом. Испоручена помоћ се састојала у следећем:

• Електрични шпорет
• Замрзивач
• Кревети    10 ком
• Шпорет на дрва    6 ком
• Веш машина    2 ком
• Пакет основних животних намирница
• Укупна вредност испоручене помоћи породицама: 454.940 дин.

Прва од породица којој је испоручена помоћ јесте повратничка породица Јевтић Жарка из многострадалног села Жач код Истока. Уз помоћ братства манастира Високи Дечани, спроведена је у дело акција помоћи за ову седмочлану породицу. 

 Осим родитеља ову породицу чине и петорица синова: Раденко (18), Жељко(17), Вељко (14), Радош (12) и Митар (10). Породици Јевтић испоручили сy један замрзивач и електрични шпорет, како би им донекле помогли у њиховој борби за опстанак на својој дедовини. 

 Након тога, доставу договорене помоћи спровели су у Косовском поморављу, а прва од две породице коју су посетили у селу Лабјане јесте четворочлана породица Филић. Породицу чине родитељи Синиша и Соња и деца Лука (3) и Невена (8 месеци). За овај млади брачни пар испоручена су два кревета и шпорет на дрва, на чему су били неизмерно захвални.

 У суседству су обишли и шесточлану породицу Савић, коју чине баба Ружа и деда Добри, синови Срећко и Далибор. Срећко са женом има двоје деце Бојану (5) и Лазара (1). Идентична помоћ је испоручена и за ово домаћинство - два кревета и шпорет на дрва.

 Пут их је даље водио до села Извор. Посета породици Стојковић Јагоша и Данијеле из октобра месеца прошле године је оставила можда и најемотивнији утисак на чланове Хуманитарне организације Срби за Србе. У односу на првобитну посету породица Стојковић богатија је за још једног члана двомесечну бебу Луку, а двогодишњи Андрија је добио друштво за игру. Сходно тешкој ситуацији у којој се налази ова породица, испоручена је помоћ у виду два кревета, веш машине и шпорета на дрва.

 

 Након краткотрајног дружења са најмлађим Стојковићима, обишли су и трочлану породицу Ристић коју осим родитеља чини још и мала Мила (18 месеци). У незнатно бољим околностима своју животну борбу воде и Ристићи, а организација им је у томе помогла испоруком једног кревета и шпорета на дрва.

 Први дан активности завршили су посетом породици Ивковић Ивана из села Стража коју чине родитељи са своја три сина: Лазаром (24), Милошем (22) и Бојаном (18). Ова породица претендује да прерасте у праву малу породичну задругу, обзиром да синови Лазар и Милош од скоро живе у овом домаћинству са својим супругама. Циљ посете био да се утврди шта је тренутно неопходно да се обезбеди за ово домаћинство. 

 "Породицу Ивковић познајемо од раније, односно од 2009. године када смо их приликом тадашње Божићне акције помогли набавком једног фрижидера и два лежаја. Обзиром да су купљени кревети скоро већ одслужили своје, а да је у међувремену породица добила и нове чланове, као примарно ова скромна породица истакла је набавку још неког лежаја. Ипак, стање је доста критичније од назначеног, обзиром да је свега једна просторија у функцији и да ту не могу свој породични живот заснивати свеже ожењени Лазар и Милош."

 

 

 Предлог је да се у координацији са Епархијском организацијом „Мајка девет Југовића“ организује набавка материјала за покривање горњег спрата куће, као и  за хидро-изолацију, а потребно би било опремити и купатило, што је такође једна од примарних ствари. Родитељи спавају тренутно на обичном душеку у неомалтерисаној просторији на самом бетону, како би ослободили простор за своје синове и њихове нове породице.

 Искористили су  прилику да у близини манастира Драганац, обиђу петочлану породицу Ђорђевић којој је обећана помоћ у виду изградње купатила приликом последње посете у октобру, што је успешно и учињено пре неколико недеља.

 На дан великог празника Богојављања након присуствовања светој литургији у манастиру Грачаница, одлазе  до породице Петровић која представља можда једну од најтужнијих са којом су се сусрели у току њиховог вишегодишњег добротворног рада. Наиме, пре неколико година у Грачаници отац породице Петровић је хицима из пиштоља усмртио своју супругу, а затим и себи пресудио остављајући на милост и немилост три дечачића која су у то време имала две, шест и седам година. Сада већ мало старији дечаци Страхиња (10), Михаило (8) и Немања (5) живе у свом породичном дому, трошној кућици, под старатељством рођеног стрица, од пензије која је остала од њиховог покојоног оца.

 

" Обзиром да је ситуација изузетно специфична и да осим изградње новог дома за ову дечицу, свака друга помоћ би била излишна, остаје да у договору са пријатељима из „Мајка девет Југовића“ и уз покретање акције која би укључила друге појединце и институције, пратимо развој догађаја и да узмемо учешћа када се дође до договора око конкретног пројекта. Овој породици уручили смо пакет основних животних намирница, као и нешто слаткиша за ове симпатичне дечаке."

 Испоруку помоћи завршили су посетом села Јањина вода код Обилића. Село које се налази скоро тик уз Термо-електрану Обилић , а сам крај је познат осим по термо-електрани и по бројним отмицама Срба током и након сукоба 1999. године на Косову и Метохији. Породици самохране мајке Гордане Ристић која живи са своје две ћеркице Тањом (8) и Сањом (11)  испоручили су три кревета и један шпорет на дрва.

 Недалеко од њих доставили су помоћ такође за самохрану мајку Далиборку Вукадиновић која живи са своје четворо деце Миљаном (18), Савом (16),Мирјаном (14) и Аранђелом (10). Ова породица помогнута је једном веш машином и шпоретом на дрва.

 Божићна акција за породице на Косову и Метохији, тек је до пола спроведена, иако је успешно испоручено чак десет комада беле технике и десет лежаја. Остало је да се у наредних неколико недеља прикупе средства и набаве прикључне/помоћне машине за тракторе за неколико породица које се баве пољопривредом и којима ће та помоћ у знатној мери омогућити да се још више осамостале и да буду независни од било какве социјалне помоћи, а изнад свега што ће им помоћи да опстану на светој српској земљи. 

"Хуманитарна организација Срби за Србе ће сходно својим могућностима, радити на томе да убудуће помоћ за српске породице јужно од Ибра буде пре свега у циљу поспешивања пољопривредне делатности и развоја сточарства или било ког другог вида производње, јер само обезбеђивањем посла можемо омогућити нашем народу да остане и опстане у срцу Србије." - рекли су нам људи из Хуманитарне организације Срби за Србе.

 

 http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=2546&Itemid=73

 

Делегација депутата, руских новинара и руководства Руског центра за људска права кренуће данас са платоа испред београдског Храма светог Саве на Косово и Метохију и отворити прву руску невладину организацију за људска права у иностранству.
Како се наводи у саопштењу тог центра, депутат Законодавне Скупштине Санкт-Петербурга Виталиј Валентинович Миланов отвориће данас на КиМ прву руску невладину организацију за заштиту људских права изван граница Руске Федерације.

„Ова непрофитна организација бавиће се пружањем помоћи и решавањем различитих правних питања српског становништва на окупираном Косову и Метохији. Организација ће почети са радом посетом КиМ и поделом новогодишњих пакетића купљених средствима руских покровитеља у добротворној акцији „За Косово“ спроведеној у Санкт Петербургу“, наводи се у саопштењу.

Током посете Србији, како се додаје, Миланов ће се састати са званичним представницима косовских Срба, организацијама цивилног друштва, црквеним великодостојницима и становницима јужне српске покрајине.

На састанцима ће се, истиче се, разговарати о правној заштити „аутохтоног хришћанског становништво региона и успостављању канала и механизама комуникације са Русијом у циљу боље и ефикасније заштите људских права“.

 Кметовце је српско-албанско село на левој обали Прилепничке реке удаљено око 7 км сероисточно од Гњилана. Познато је под истим именом још од средњег века.У књизи дужника новобрдског трговца Михаила Лукаревића помиње се 1437.године неки:“Радич Радосалић де Кметовца“. На 1 км југоисточно од садашњег села су остаци некадашњег манастира посвећеном Св. Варвари односно Св.Димитрију. Двоструко патронство се тумачи могућношћу да је Св. Димитрије био ранији патрон док је Св. Варвара као популарнији патрон млађег порекла. Манастир је саграђен време цара Душана а његова властелинство се простирало на неколико околних села. Коначно је порушен у 18.веку да би тесаници из њених зидова били употребљени за грађење мостова на оближњим речицама Бањи и Добруши.Непосредна околина са долином ок манастира и данас се зове „Варварица“ по патрону цркве.Ту је постојало и старо српско село које је порушено у 18.веку. Око цркве налази се веома старо српско гробе а западно од цркве разгранати храст чија старост износи више стотина година.У гробљу има и неколико камених надгробних споменика са старим геометријским украсним шарама, крстовима и стилизованим контурама покојника.

Црква Св.Варваре била је издуженог правоугаоног облика са апсидом на источној страни, споља тространим и изнутра полукружном.Унутрашња дужина цркве је 10 а ширина 4,5 м. У њеној основи се истиче вешта комбинација између грађевине сажетог уписаног крста и једнобродне полуобличасто засведене цркве.Кубе су на источној страни носили зидани двојни ступци издуженог правоугаоног пресека а на западној страни се ослањало на конструктивни зид наоса.Основа у виду уписаног крста са два слободна ослонца на источној страни изузетна је појава за ово време на нашем подручју.На западној страни је била полуотворена припрада.Западни и јужни зид цркве су готово до темеља разорени а северни је делимично сачуван и до висине од 3-4 метара а у његовом поткуполном простору и до 7 м од висине пода.У дебљини зида северно од апсиде очувана је и мала ниша проскомидије.Фасаде су пажњжљиво обрађиване великим каменим тесанцима слаганим у правилне редове који су међусобно одвајани двоструким низовима црвених опека и белих малтерних спојница.Оживљавању фасада доприносе плитко истакнути широки пиластри и полукружни –лезене на средњем пољу.По архитонском склопу ово здање се подудара са црквом Св.Николе у манастиру Св.Архангела код Призрена,једном од двеју Душанових монументалних задужбина.

У североисточном делу храма очувани су остаци фресака: неколико фрагмената попрсја светитеља сликаних на црквеној позадини.Инкарнат ликова је сликан у океру са зеленим подсликавањем док је коса наглашена широким потезима шетке белом, црвеном и мрком бојом.Остаци фресака приближно одређеују хронологију споменика.Прилична непосредност са којом је у Св.Варвари поновљено архитектонско решење цркве Св.Николе из призренских Арханђела говори о временском настајању оба споменика.Ако се томе дода и усмена традиција према којој је ова црква саграђена у Душаново време кад и Богородичина црква у селу Ваганешу која је удаљена 15 км одавде и у којој је сачуван потпис из 1355.

године, са сигурношћу се може тврдити да је саграђена и живописана у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св.Варваре су делимично конзервирани 1966-1968.године.

П.С. По усменогј традицији у манастиру Св. Варваре у Кметовцу крштен је српски КНЕЗ ЛАЗАР чије се родно село ПРИЛЕПАЦ налази на свега неколико километара од ове светиње.

Генерал једне од земаља чланица НАТО и некадашњи високи официр Кфора се осећа кривим за смрт Андрије Томановића, професора Медицинског факултета и хирурга КБЦ Приштина, којег су Албанци 1999. масакрирали у Приштини јер га је он наговорио да не напусти град, рекавши му да им је његова лекарска помоћ неопходна. Генерал је сада затражио опроштај од патријарха српског Иринеја.

 “Због овог човека ме и дању и ноћу мучи савест, и ја сам морао да дођем у Београд да видим патријарха и да изразим кајање због свега што сам урадио.

Наиме, кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у Приштину, ја сам затекао човека – Андрију Томановића, који је радио као лекар у приштинској болници, како се пакује и спрема да напусти град. Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће десити, и да му ја гарантујем безбедност”, рекао је генерал патријарху Иринеју, преноси портал вести-онлине.цом.

“Он ме је послушао и остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било.

 Својим официрима обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све унутрашње органе, а остатке тела бацили.

Од тада моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч. Имао сам потребу неком да ово испричам и затражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело које сам учинио” закључио је генерал своју исповест.

До ове приче је дошао недељник “Печат” преко владике ремезијанског Андреја, 20. јануара.

Верица Томановић, супруга настрадалог доктора и председница Удружења киднапованих и несталих са Косова, каже да је њена породица у шоку од изласка ове приче у “Печату”.

 “За ових 13 година сам куцала на сва могућа врата да бих сазнала шта је са мојим супругом Андријом, а онда смо и ја и моја деца из новина сазнали да је мртав. Не можете ни да наслутите колико се лоше осећамо”, изјавила је Томановићева за вести-онлине.цом, а њен супруг се и даље води као нестао, и то још од 1999. године.

На питање шта би рекла генералу када би хтео да посети њену породицу дала је јасна одговор.

“Рекла бих му да ће га ово што је учинио прогањати до краја живота и да је остао дужан нашој породици. Не знам да ли бих заправо имала снаге да му видим очи”, истакла је Верица.

“Тог дана, око 13 часова, се чуо са ћерком и од тада му се губи траг. Албанци су га киднаповали из болнице, мада су се око ње налазила чак три прстена обезбеђења војника Кфора”, описује Томановићева нестанак свог супруга и каже да не зна ко је тај генерал који се осећа одговорним за смрт њеног мужа.

 “Требало је прво дадође код нас, погледа нас у очи и затражи опрост, а тек онда да се обрати нашем патријарху. Казао је да 13 година због тога не може да спава. Господине генерале, и моја породица 13 година не спава и проживљава најгоре могуће кошмаре. Наши унуци и дан-данас мисле да им је деда жив, па му пишу писма. Реците тој деци да више немају потребе да пишу”, поручује Томановићева плачући.

Она је рекла да само жели да сазна где је њен супруг како би могла коначно да га сахрани.

“Велика је грехота да човек који је 36 година спасавао животе другима, никада не гледајући које је вере или нације, почива без имена и презимена. Надам се да за себе не тражим пуно. Али, шта ћемо са осталим несталима? Мој супруг је само један од 520 несталих Срба или само један од 1.772 несталих Срба и Албанаца са Космета”, наглашава Томановићева.

Тражење истине код НАТО

Вељко Одаловић, председник владине Комисије за нестале, истакао је да ће тражити истину од НАТО.

“И због породице Томановић која је веома узнемирена, али и због истине, хитно ћу тражити од званичника НАТО-а да саопште све појединости и то из два разлога. Прво, како бисмо покушали да сазнамо место где се налази тело доктора Томановића, и друго, како би се покренула кривична одговорност за оне који су га убили. Ако нису већ тада реаговали, нека нам сада помогну да сазнамо истину и у овом, али и у свим другим случајевима где породице траже своје најмилије.“

“Хоће ли овај генерал или неки други генерал који је био све и свја на Косову, такође, да се покаје и за њих. Нека нам барем сада кажу где су кости тих људи. Зато нашој држави Србији ово би морала да буде прва тема у разговорима са Приштином. Нека на почетку сваког разговора покажу писмо моје унуке Софије која дозива деду са нацртаним анђелом с крилима”, закључила је Верица Томановић.

 http://www.pravda.rs/2014/01/07/oficir-kfora-kriv-sam-i-trazim-oprostaj-od-patrijarha/

Тешко је говорити о нормалном животу Цркве у условима у којима је две трећине наших верника и даље у прогонству, али наша вера је вера пуна наде, јер је њено коначно исходиште радост будућег живота у Царству небеском, рекао је владика .

Српска православна црква на Косову и Метохији и даље остаје непоколебљив стуб нашег народног идентитета и постојања.

Свој идентитет смо дубоко засновали на светосавској традицији и вековима смо га неговали уз наше светиње, од којих су неке од најзначајнијих управо на овим просторима, изјавио је епископ рашко-призренски владика Теодосије.

„Тешко је говорити о нормалном животу Цркве у условима у којима је две трећине наших верника и даље у прогонству, али наша вера је вера пуна наде, јер је њено коначно исходиште радост будућег живота у Царству небеском. Благодарећи Богу, наше светиње су безбедне, колико је то могуће рећи у овом тренутку, и трудићемо се и даље да чинимо све што је у нашој моћи како бисмо и даље обезбедили њихов дугорочни опстанак“, рекао је владика Теодосије.

Он је казао да је заштита наших светиња коју је обављао Кфор много значила у послератном периоду, јер иначе, тешко да би оне биле очуване.

„Иако се заштита коју нам сада пружа косовска полиција не може мерити са заштитом коју нам је раније пружао Кфор, ипак можемо рећи да до сада није било већих инцидената по питању безбедности, и да је тренутно за нас и то решење боље него да уопште немамо заштиту“, истакао је Теодосије.

Епископ рашко-призренски је нагласио да Кфор још обезбеђује манастир Високи Дечани, који је од стране екстремиста оружано нападан четири пута. „Ту још увек имамо озбиљних проблема са локалном албанском заједницом. Само пре неколико дана, једна група њих организовала је демонстрације пред манастиром, што показује да смо још далеко од услова за нормалан и миран живот“, рекао је владика Теодосије.

„Наш народ је кроз своју светосавску цркву пустио тако дубоке и снажне корене на Косову и Метохији да нико не може, ни после таквог и толиког насиља, да умањи значај наше духовне и културне баштине на овом простору. Иако је уништено или оштећено око 150 храмова, успели смо да неке од њих у међувремену обновимо“, нагласио је он.

Наше најважније светиње, према његовим мречима, и даље стоје непоколебљиво, и то не само као споменици, већ као живе светиње са монашким братствима и сестринствима и редовним литургијским животом.

Данас нема никога у међународној заједници ко не види колики је допринос духовности и култури дала наша црква и зато би сваки нови покушај насиља над нашим светињама нанео штете, у извесном погледу, и самим косовским Албанцима, навео је владика.

Теодосије је рекао да главни циљ обнове није само реконструкција зграда – цркава и пратећих објеката – већ обнова парохијског и литургијског живота.

„Са великом благодарношћу Богу могу да кажем да смо обновили неке запустеле парохије у којима сада активно живе и раде наши свештеници са својим породицама. Посебно бих истакао Приштину, Вучитрн, Урошевац, Пећ, Исток, Ђаковицу и наравно Призрен, где је недавно урађен велики посао на реконструкцији оштећених фресака у Богородици Љевишкој“, навео је епископ рашко-призренски.

Владика Теодосије је нагласио да велику наду нашем народу даје обнова Богословије у Призрену, у којој засад имамо 37 ученика и осам предавача, и најавио да у 2014. очекује да се обнова настави реконструкцијом две највеће зграде комплекса Богословије.

Кад падне вече , Срби кришом , као у посмртном мимоходу , обилазе места своје лепе прошлости . Од 10.000 Срба пре 1999 . у Липљану данас живи само 800 , у Основној школи и вртићу око 50 деце. Круг слободе - стотинак метара само. У кругу цркве , стара и нова , бунар и шадрвану , клупа и  продавница сваштара - живот Срба у Липљану .

Црква светих Флора и Лавра , 11 година старија од Грачанице . Само још један , тако вредан споменик , по лепоти фресака - изузетан , има Грчка - сазнајемо .

Ноћ је , седе људи око старог бунара . Живог . Срби шапућу :

- Нека нам болест удари на децу . Владика каже : " Обновите бунар " . И, вратило се здравље деци.

Небо је пуно звезда ове ноћи . Срби крећу у шетњу . Полако , ногу пред ногу , један иза другог . Кад год процене да ће се из шетње вратити , пођу стазама своје лепе прошлости и неизвесне будућности , а туђег данас . Оно сто је пре 14 година било њихово , припада Албанцима . Сатерали их у круг од стотинак метара .

- Попалили нас, опљачкали ,опет смо ту  - чујемо глас из ноћи .

Полазимо и ми у ту шетњу с овдашњим србима , као у посмртном мимоходу обилазимо места где су им сахранили успомене : Улица 17 . марта , дан Када је , после Другог рата , ослобођен град , па Браће Аксић , па Вука Караџића ... Сада су овде имена браће Фрашери , па албанских бораца из 99 ... Знамо ми чиме су нови " јунаци " задужили историју . Зато се Срби сваким даном овде пребројавају .

- Да видимо ко је освануо - кажу углас.

Ногу пред ногу , кроз липљанску ноћ , не окрећемо се ,осећамо погледе . Боду леђа .

Ево Основне школе " Браће Аксић " , скојеваца Видоја и Милутина . Један је имао 19 , други 20 године , када су их албански фашисти убили 1943 . Првог у Сувом Долу , другог у Старом Грацком.

- И довезли  их мртве , овде , причали нам наши стари.  Онда им привели мајку . " Јесу ли они ? " , питали шиптари . Јадна мајка рекла је : " Нису " . Знала је , ако призна да ће преостали Срби у Липљану бити ​​заклани .

Застају људи , чује се опет : Ја сам прву лопту овде шутнуо.  Ја сам први пут цурицу за руку повео .

Лево од школе зграда у којој је пре 1999 . било само две албанске породице . Данас - све Албанци ... Мало низе , десно , стара школска фискултурна сала .

- Кад је оно Одбојкашки клуб Партизан играо са нашима ,сала пуна Срба ... Најежим се и сад. – рече неко.

Ево улице Емира Дуракуа , овде је убијена Буба Ковачевић , 2001 ... Срби кажу : - Могли смо да сачувамо Липљан,  да је памети било,  наших тадашњих руководилаца . Читава Метохије могла је овде да се ​​смести . 

Ево Дома здравља , србима је недоступан .

-Овде се стотине наше деце родило - Кажу , и питају : - Где ли је сад наш доктор Мића Божовић, чувени гинеколог ?

Љуте се ,  овдашњи Срби на државу што није равномерније распоредила новац из буџета који стиже на Косово . Што овдашња деца немају посао ,запошљавају се са стране , по рођачким , пријатељским и партијским везама .

Ноћ , круг се завршава код цркве , чују се тихи јецаји . Један старина  узима грумен земље уз сами темељ старе цркве .

- Понесите - само то казе .

У предлогу заједнице српских општина липљанских Србе нигде нема. Утапају их  Албански Липљан.  Новоформираној општини Грачаница припала су сва српска села која су раније припадала Липљану, а нико није мислио на Србе из Липљана. Свеједно , иако у стрепњи , они ће остати овде до краја.

- И после краја – рекоше углас .

Дипломатска рука Мартија Ахтисарија , оца независности Косова , када је цртала границе српског општина чини се да је задрхтала код Племетина и Прилужја , па су та два места у којима живи више од 2.000 Срба стопљена у већинску албанску комуну . На путу између Митровице и Грачанице , јужно од Ибра , Прилужје са око 700 српских кућа је припало општини Вучитрн , а Племетина са нешто више становника српске националности Обилићу .

Немаштина влада у оба села , а на њега може да се пожали готово сваки крај Косова , разлика је само у броју оних који су статистички сврстани у апосолутно сиромаштво . Беда се види и низ српских улицу косовске Племетина .

Када су се пре шест година венчали , Наташа Станојевић , која је напунила 26 лета , и 36 - годишњи Бранко , веровали су да ће бити боље . И данас , када на породичном имању Бранкових одгајају петогодишњу Софију и трогодишњег Павла , скромних примања и још скромнијих услова за живот , верују да их чекају боља времена .

- Неки су одлучили да оду , а чини ми се више су одлучили да остану . Који не виде перспективу , они иду , а који се надају и имају посао - седе . Ушли смо у брак , завршила сам медицинску школу , за посао немам шансе , али се и даље надам и чекам боље дане - каже Наташа .

- Највише ми ипак фали што можда деца немају шта да виде , да се поиграју као друга деца . Овде не постоји парк , а нема нигде ни љуљашке , па ни клацкалице . И када децу одведем код мајке у Прокупље они се одушеве тиме што им недостаје . Ма , онда неће да се врате кући - прича Наташа Станојевић .

Њих двоје се још нису скућили . Тек пре неколико месеци су добили помоћ од косовских власти за реновирање трошне куће и сада нестрпљиво чекају да се заврши .

- Фали нам пуно , али оно што нам је сређено је супер . Задовољни смо - прича скромно Наташа показујући недавно омалтерисана унутрашњост старе куће .  - Обраћали смо се за помоћ годинама .  Живели смо у кући у којој није ништа бетонирано , само је био земљани патос на поду . Кухиња нам је била стара , почела да се руши . Родила сам двоје, и оба сам их на исти кревет подигла . А све ствари старе , жице из њега вире . Али , хвала богу , ето сада кућу мало , па ћемо остало полако .

Павле једва чека да се врати у свој кревет и показује где би волео да буде . Далеко од очију локалних власти , породица Станојевић није једина која живи од , додуше симболичних , али ипак примања из српског буџета . Мало јесте и тешко саставити крај са крајем , али за њих је значајна ствар , јер је , кажу , више од половине мештана незапослено , највише младих .

- Без посла је 50 одсто људи . Највише младих . Једино ко се запослио у Електропривреди Србије има нека примања . Мој муж је тамо запослен , али није радно ангажован , па примамо минималац од 11.000 динара . Ето , од тога живимо нас четворо .

 Недалеко у Прилужју живи старији брачни пар Миланка и Златибор Бојковић . Имају три сина : Бобана , Бојана и Горана . Сва тројица су завршили средњу школу , један за машинбравара , други за вариоца , а трећи електроенергетику . Сва тројица су закорачили у тридесете године и сва тројица су без посла . Породица нема никакво имање које би могли да обрађују и живе од пољопривреде .

- Избегли смо из Прилужја 1999. године , али смо смо се супруг и ја са троје деце вратили 2003. године . Тада смо тражили да нам се направи кућица , јер нисмо имали где . Нигде ми деца не раде , супруг је пао и сада се тешко креће . Ради приватно , онолико колико може . Пара недовољно , а још горе ми падају психички проблеми . Џаба ми ова кућица , када деца немају нигде да раде и зараде - неутешна је Миланка .

Најстарији је ожењен и са супругом живи под киријом . Средњи болује од епилепсије и живи у трошној кућици , где нас је дочекала домаћица са својом мајком Софијом Тијанић . Бака је однедавно нови члан породице јер је избегла из Васиљевци , са косовске међе , јер су јој кућу стално пљачкали .

- Све укупно живимо од примања од 15.000 динара и када се одузме за бакине лекове , за децу , ето колико нам и шта нам остане . Нема се ни за храну довољно . Ево сада је време да се ставља зимница , али је нема . Не стављам јер немам откуд - тужно ће Миланка .

Из Прилужја каже нема куд , али , додаје , и не би отишла .

- Али ме психички убија то што нема перспективе и што гледам своју децу да се овако пате . Посла нема , пара нема и тако укруг .

Да би помогла , бака Софија која дебело гази седамдесете плете џемпере . Здравље јој није добро , мучи се за лекове , слабије види , али сваки дан помало штрика и нуди на продају . Бојковићи кажу да се са комшијама лепо слажу , али уз свакодневни оброк немаштине , није им пуно до шољице кафе комшијске .

Софија Тијанић из Васиљевци крај Мердара од летос се преселила у Прилужје јер је њена кућа неколико пута опљачкана .

- Муж и ја смо живели тамо 50 година , а ево три године како ми је он умро . Летос када сам била код ћерке кућу су ми опљачкали два пута . Све су изнели и остало поломили . Није то ни први пут . Зато сам и одлучила да се више не враћам . Имање само , шуму секу Албанци ... Ишли смо у полицију да пријавимо , али ништа - прича бака Софија . - У нашем делу нема више никог . Има један комшија , идеш пола сата до њега . Муж и ја живели смо сами у једној шуми , имали смо ливаде , њиве ... али не може се од лопова . Стално су нас пљачкали . Чула сам да су их пресрели у селу Боровац и да су шесторица рањени . Али , ипак не смем тамо , све и да могу .

Сузе на икони Пресвете Богородице подсетиле су многе који су то заборавили да у срцу Метохије и даље постоје српски манастири, међу њима и манастир Будисавци, где се ово чудо и десило. Јеромонах Алексеј прича како се догодило чудо да најстарија икона у манастиру, прошле године,  на празник Светог Јована Златоустог заплаче, али и какав је живот у потпуно албанском окружењу, без ичије заштите, често без струје, основних животних намирница и онога што им најтеже пада - без људи.

Када су проплакале очи Богородице на икони , помислио сам да је реч о случајно просутом уљу , те сам га обрисао са иконе , каже отац Алексеј , и додаје :

- Међутим , сваки пут када сам обрисао , сузе су се поново појављивале . Вратио сам се у собу и негде око 8 сати , пошто ми нешто није дало мира , вратио сам се у цркву и видео сам да Мајка Божија плаче . Пријавио сам то сестрама , а људи који су били у манастиру на ноћењу су сликали . Нисмо никоме објављивали , тек када је владика дошао , рекли смо му да је икона Мироточива . Потом је дошло још доста монаштва и сви су се сложили да није добро када икона точи сузе . Као и када човек плаче , то је увек јер има неку муку , нико не плаче кад је добро - прича јеромонах .

Питали су , каже , и духовнике , и речено им је да се само моле Богу јер " није добро " .

- Отац Јоил нам је казао да ће бити великих страдања и искушења , али за цео свет . Не односи се то само на наш народ на Косову и Метохији . И међу монаштвом је било оних који нису поверовали док нису дошли да виде . Међутим , знате , за нас то није чудо јер монаси често присуствују чудесима . То је чудо за народ који не верује - објашњава он , и додаје да су многи који су се молили пред иконом Богородице доживели чудо . Икону је на платну 1860. године насликао отац Рафаило , јеромонах манастира .

Међу људима који су дошли да виде икону , било је каже , и Албанаца .

- Један је чак , пре неколико дана , изразио жељу да се крсти у манастиру , али , нажалост , морао сам да га одбијем и упутим на неког другог јер немам услова за то .

Српски народ је доле , подсећа он , увек пролазио голготу , а Мајка Божија моли свог сина да престану страдања .

- Она воли сваког , па и највећег грешника , и моли се свом сину да престану бол и туга . Више од 1.000 цркава и манастира је срушено . Ипак , страдања нису само на Космету , већ и у Београду . Сваки дан се дешавају убиства , самоубиства , дрога ...

Некад сам служим литургију јер нигде никог нема ...

Манастир је иначе окружен искључиво шиптарским селима , Срба готово да нема . Преживели су доста тога , па и нападе на манастир .

- Уништен нам је конак , али боримо се да опстанемо на нашој земљи . Слабо има народа који долази . Недељно можда 2 - троје или нико . Некад сам служим литургију . Буду само сестре и појац . Никакву помоћ немамо , шта нам Бог и Мајка Божија пошаљу , имамо . Некад добри људи пошаљу храну и уље - прича отац Алексеј .

У околини , у три села у близини манастира има , каже , повратника , али је са њима Срба укупно десетак . Нема услова .

- После свега овога , није добро . Биће још теже за Србе , али и за манастире , јер манастири и народ не могу живети једни без других . Добили су људи и тракторе и стоку , али све им је углавном покрадено . Владика Јован је скоро обезбедио краву 1 повратнику јер има децу да би имали млека . И чим се то прочуло , крава је украдена . Прошле недеље нама је на манастиру разбијена капија и однето је сено - каже он .

Пријавили су Еулексу , али , као и сваки пут , како каже , међународне снаге се труде да сакрију истину .

- Од када је престао рат и дошли Кфор и Еулекс , ниједан случај није решен . Није тим лоповима потребна та крава . То је само притисак и порука да би се људи одселили . Тешко је живети кад знаш да те Србија не прима или те заборавља , а на Косову те не желе . Ми морамо бити нечији грађани . Имали смо притиске да извадимо косовска документа , полиција нам је рекла да не можемо без њих да се крећемо по Косову . Тешко ми је било тада , јер је испало да сам грађанин Косова , а не Србије . А Косово је Србија и никад не може бити другачије . Ја сам се ту родио и докле год се служи света литургија и има макар и једног Србина , биће српско - поручује јеромонах .

- Народ се једва бори да опстане доле , јер ми немамо где да одемо . А ту је и непрестани страх од одмазде . Полиција је ту , на 500 метара од нас , али као да није . Манастир нема коме да се обрати сем Богу - каже јеромонах манастира Будисавци .

Храмовна слава цркве Ваведења Пресвете Богородице у Липљану (14. век) свечано је прослављен и ове године. Свету Литургију служио је Епископ рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештеника Приштинског и Призренског архијерејског намесништва. И поред свих тешкоћа мала српска зајендица у Липљану и даље опстаје везана за ову древну светињу око које се верни народ вековима сабирао. Празник Ваведења свечано је прослављен и у манастирима Девич и Дубоки Поток, где се овај Богородичин празник такође слави као храмовна слава.

Јеромонах Кирило, обновитељ средњевековног манастира Драганац на Косову, говори за Геополитику.

Разговор водио: Слободан Ерић

Оче Кирило, какво је тренутно стање на Косову?

За Доње Јариње сте имали прилику да чујете по паљењу пункта у Јарињу, барикадама, протестима. Међутим, новинари ТВ Мир су се потрудили да представе ово село у другачијем светлу. 

 http://www.youtube.com/watch?v=0Az3fmUMst0&feature=c4-overview&list=UUwI-qFzOsFJ2LjgwlgZkFYg