Косово данас - Живот без посла и зимнице
Дипломатска рука Мартија Ахтисарија , оца независности Косова , када је цртала границе српског општина чини се да је задрхтала код Племетина и Прилужја , па су та два места у којима живи више од 2.000 Срба стопљена у већинску албанску комуну . На путу између Митровице и Грачанице , јужно од Ибра , Прилужје са око 700 српских кућа је припало општини Вучитрн , а Племетина са нешто више становника српске националности Обилићу .
Немаштина влада у оба села , а на њега може да се пожали готово сваки крај Косова , разлика је само у броју оних који су статистички сврстани у апосолутно сиромаштво . Беда се види и низ српских улицу косовске Племетина .
Када су се пре шест година венчали , Наташа Станојевић , која је напунила 26 лета , и 36 - годишњи Бранко , веровали су да ће бити боље . И данас , када на породичном имању Бранкових одгајају петогодишњу Софију и трогодишњег Павла , скромних примања и још скромнијих услова за живот , верују да их чекају боља времена .
- Неки су одлучили да оду , а чини ми се више су одлучили да остану . Који не виде перспективу , они иду , а који се надају и имају посао - седе . Ушли смо у брак , завршила сам медицинску школу , за посао немам шансе , али се и даље надам и чекам боље дане - каже Наташа .
- Највише ми ипак фали што можда деца немају шта да виде , да се поиграју као друга деца . Овде не постоји парк , а нема нигде ни љуљашке , па ни клацкалице . И када децу одведем код мајке у Прокупље они се одушеве тиме што им недостаје . Ма , онда неће да се врате кући - прича Наташа Станојевић .
Њих двоје се још нису скућили . Тек пре неколико месеци су добили помоћ од косовских власти за реновирање трошне куће и сада нестрпљиво чекају да се заврши .
- Фали нам пуно , али оно што нам је сређено је супер . Задовољни смо - прича скромно Наташа показујући недавно омалтерисана унутрашњост старе куће . - Обраћали смо се за помоћ годинама . Живели смо у кући у којој није ништа бетонирано , само је био земљани патос на поду . Кухиња нам је била стара , почела да се руши . Родила сам двоје, и оба сам их на исти кревет подигла . А све ствари старе , жице из њега вире . Али , хвала богу , ето сада кућу мало , па ћемо остало полако .
Павле једва чека да се врати у свој кревет и показује где би волео да буде . Далеко од очију локалних власти , породица Станојевић није једина која живи од , додуше симболичних , али ипак примања из српског буџета . Мало јесте и тешко саставити крај са крајем , али за њих је значајна ствар , јер је , кажу , више од половине мештана незапослено , највише младих .
- Без посла је 50 одсто људи . Највише младих . Једино ко се запослио у Електропривреди Србије има нека примања . Мој муж је тамо запослен , али није радно ангажован , па примамо минималац од 11.000 динара . Ето , од тога живимо нас четворо .
Недалеко у Прилужју живи старији брачни пар Миланка и Златибор Бојковић . Имају три сина : Бобана , Бојана и Горана . Сва тројица су завршили средњу школу , један за машинбравара , други за вариоца , а трећи електроенергетику . Сва тројица су закорачили у тридесете године и сва тројица су без посла . Породица нема никакво имање које би могли да обрађују и живе од пољопривреде .
- Избегли смо из Прилужја 1999. године , али смо смо се супруг и ја са троје деце вратили 2003. године . Тада смо тражили да нам се направи кућица , јер нисмо имали где . Нигде ми деца не раде , супруг је пао и сада се тешко креће . Ради приватно , онолико колико може . Пара недовољно , а још горе ми падају психички проблеми . Џаба ми ова кућица , када деца немају нигде да раде и зараде - неутешна је Миланка .
Најстарији је ожењен и са супругом живи под киријом . Средњи болује од епилепсије и живи у трошној кућици , где нас је дочекала домаћица са својом мајком Софијом Тијанић . Бака је однедавно нови члан породице јер је избегла из Васиљевци , са косовске међе , јер су јој кућу стално пљачкали .
- Све укупно живимо од примања од 15.000 динара и када се одузме за бакине лекове , за децу , ето колико нам и шта нам остане . Нема се ни за храну довољно . Ево сада је време да се ставља зимница , али је нема . Не стављам јер немам откуд - тужно ће Миланка .
Из Прилужја каже нема куд , али , додаје , и не би отишла .
- Али ме психички убија то што нема перспективе и што гледам своју децу да се овако пате . Посла нема , пара нема и тако укруг .
Да би помогла , бака Софија која дебело гази седамдесете плете џемпере . Здравље јој није добро , мучи се за лекове , слабије види , али сваки дан помало штрика и нуди на продају . Бојковићи кажу да се са комшијама лепо слажу , али уз свакодневни оброк немаштине , није им пуно до шољице кафе комшијске .
Софија Тијанић из Васиљевци крај Мердара од летос се преселила у Прилужје јер је њена кућа неколико пута опљачкана .
- Муж и ја смо живели тамо 50 година , а ево три године како ми је он умро . Летос када сам била код ћерке кућу су ми опљачкали два пута . Све су изнели и остало поломили . Није то ни први пут . Зато сам и одлучила да се више не враћам . Имање само , шуму секу Албанци ... Ишли смо у полицију да пријавимо , али ништа - прича бака Софија . - У нашем делу нема више никог . Има један комшија , идеш пола сата до њега . Муж и ја живели смо сами у једној шуми , имали смо ливаде , њиве ... али не може се од лопова . Стално су нас пљачкали . Чула сам да су их пресрели у селу Боровац и да су шесторица рањени . Али , ипак не смем тамо , све и да могу .