Ново Брдо је најсиромашнија општина Косова и Метохије, али се од сиротиње очигледно највише и краде. Краде се све што иоле вреди. Истраге су, кажу албански званичници, још у току.
Експлозив (ТВ Прва) у посети Новом Брду.
http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/8547/EXploziv+29.10.2013.
Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште. Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу породице представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
"Како то Албанци!? Па они су муслимани! "- Питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: "па ипак ..." "Па шта они чине?"
- "Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу ...".
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије
- "Па како се они моле у православној цркви?"
- "Ћутке, по своме. Ми не слушамо ".
- "И они целивају мошти?"
- "То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ ".
Све то ми се чинило некако невероватним.
- " Па онда , чује ли Христос њихове молитве ? "
- " Многи се исцељују ... "
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану , али ми је , признајем , синуло како би тако нешто требало видети лично , сопственим очима . Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују , можда ми не поверују , исувише је све то невероватно .
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо . После трпезе , када смо већ паковали кофере , спремајући се за одлазак , зачуо сам гласан дечји крик . Пошто је у нашој групи било петоро деце , прва помисао је била : да се није нешто десило ? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила : тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од 5-6 година , које је на сав глас очајнички вриштало , као да га неко коље . Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица . При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу . На њему су се већ видели трагови тих огреботина , чак до крви . Призор је био језив !
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао , већ их је повео за собом у цркву . Имао сам осећање као да их већ познаје .
- " Ко су то ? " - Упитах га .
- " Албанци , дошли су код Козме и Дамјана " .
- " Знате их ? "
- " Не , никада их код нас нисам видео , вероватно су издалека ... " - одговори ми .
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију . Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију . Током првих минута дечакова вриска се само појачала . Храм су испунили урлици . Било ми је жао да гледам јадну мајку како , нагнута над својим дететом , ничим не може да му помогне . Отац је стајао нешто по страни , стиснувши шаком шаку на трбуху . Повремено је бацао погледе час на сина , час на иконе .
У храму није било никога осим албанске породице , монаха и мене . Остали наши ходочасници , премда су и чули урлик , нису се решили да уђу у цркву .
Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје .
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку.
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу.
Помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српску светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа нас Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српском светиње.
У долини реке Кујавче, у плодној долини осојанској већ дванаесту годину око три стотине Срба живи у страху и зебњи. Само вера у неко боље сутра и нада у Београд држи ове људе на својим огњиштима, одакле су се листом 1999. године иселили и поново вратили у ноћи између 12. и 13. августа 2001, на дан Светог Макавеја, који су узели као заветну славу сеоску. Обновљене су школа "Радош Тошић" и црква Светог Архангела Гаврила, а неколико месеци по доласку Срби-повратници прославили су и први Божић. Уочи Божића, први пут су Срби те године са Петром Улемеком, игуманом манастира Зочиште и Ђурђеви ступови, отишли у своју шуму и исекли бадњаке, а од тада црква добија и свог редовног парохијског свештеника.
Са леве стране магистрале Пећ - Косовска Митровица, на десетак километара од главног пута, налази се Осојане. Срби ту живе у страху да се поново неко не сети и јурне на њих. Отера их, не само њих из Осојана, већ и из околних села Тучепе, Шаљиновица, Кош ... Као што је и било пре 14 година када су под налетом албанског терора сви кренули пут Србије. Само у једном дану, у јеку албанског напада на Осојане, на село су пале 23 бомбе.
Народ углавном живи од социјалне помоћи, чак и они који хоће и могу, немају где да раде. Обрађује се земља,а ли само она у близини села. Њиве које су даље узурпирали су албанци.
Албанци из Шаљиновице, Ковраге и Дренице секу српску шуму, док Срби чија јесте не могу ни толико да исеку и да спреме за зиму.
- Ви, новинари, сигурно знате шта се догађа, шта говоре у Србији, ваљда нећемо поново да се купимо и напуштамо ову нашу плодну земљу - говори нам један старина.
- Јесте нас страх, али ми немамо куд, једино наша власт и Србија могу да нас спасу. Ови су се мало стишали, али, чим они мирују нешто се спрема - допуњује га други.
У центру села међу окупљеним светом су и тројица гимназијалаца.
- Овде не можемо да гледамо ни телевизију, јер немамо струје. Тачније, више је нема него што је има - причају ови момци, додајући да им је једини излазак када оду у 40 километара удаљени Гораждевац. Кажу, да им је барем један комби, да месечно једанпут тамо могу да оду на игранку.
И тако, већ четрнаесту годину, становници Осојана живе огуглали на страх, али изнурени неизвесношћу. Кажу, најтеже је ноћу када струје нестане и када с првим мраком замандали врата, јер овде капија нема. И онда се под свећама богу моле да их остави у плодној долини осојанској, ту, где су се на дан Светог Макавеја вратили и где се поново разлежу црквена звона.
Како данас изгледа живот у Сиринићкој жупи, једној од три највеће српске енклаве на Косову и Метохији, у којој живи око 12.000 Срба? Од 1999. године до данас Срби из Сиринићке жупе, чији је центар Штрпце, изложени су сталним претњама, убиствима, прогонима, отимачини и упадима, не само од стране албанских екстремиста, већ и од војника КФОР-а и косовских специјалаца. Како све то подносе, чиме се бране од страха и колико су безбедни након одласка војника КФОР-а који је био задужен да их штити, открио је за вас у својој емисији „Квадратура круга“ Бранко Станковић који је разговарао и са Албанцима о томе имају ли икаквог контакта са Србима, који чине већину у Сиринићкој жупи и општини Штрпце.
http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2013/02/05/15026464/Kvadratura%20kruga%20090213.flv
У понедељак 14.октобра 2013. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, Свету Литургију у храму Светог Николаја у Гњилану служили су Протосинђел Кирило, Протојереј Зоран Ковачевић и Протојереј Радивоје Живковић уз саслужење парохијског ђакона Александра Марковића. У складу са ранохришћанском традицијом Цркве у току Литургије крштен је мали ОГЊЕН , син Господина Зорана Б. Ковачевића из Коретишта и његове супруге Јасмине. Идеја и жеља свештенства и родитеља је била да крштење не буде само један лични и приватни чин, већ црквени догађај увођењa у Литургијску заједницу, као акт који се тиче целе парохије као једне молитвене заједнице.
На Светој Литургији , након прочитаног јеванђеља, беседио је Протосинђел Кирило Драганачки.
Пошто је Света тајна крштења суштински неодвојива од Тела и Крви Христове, јер се причешћем сједињујемо са Христом, први од верника који је на Светој Литургији причешћен је био новокрштени Огњен. Божанственој Лиитургији , којој је присуствовао велики број верника из околних српских села улепшало је појање студената Богословског факултета из Косовског поморавља, Весимира Антанасковића, Далибора Живковића и Небојше Секулића.
Литургији је присуствовала и група песника из Косовског поморавља који су након завршене службе у порти цркве окупљеном народу казивали своје стихове. Међу њима било је познатих имена савремене српске поезије: Радослав Златановић, Благоје Савић и др.
Након наступа песника, свештенство и верни народ узели су учешћа у трпези љубави коју су припремили овогодишњи домаћии славе а уједно и родитељи новокрштеног Огњена .
Некада је био Миланче, Анин дечко из серије Отворена врата. Данас је Игуман Иларион. После 17 година изолације, ексклузивно за Експлозив (ТВ Прва) говори некадашњи глумац Растко Лупуловић, сада игуман косовског манастира Драгинац!
http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/8308/EXploziv+08.10.2013.