Чудо у манaстиру Зочиште
Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште. Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу породице представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
"Како то Албанци!? Па они су муслимани! "- Питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: "па ипак ..." "Па шта они чине?"
- "Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу ...".
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије
- "Па како се они моле у православној цркви?"
- "Ћутке, по своме. Ми не слушамо ".
- "И они целивају мошти?"
- "То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ ".
Све то ми се чинило некако невероватним.
- " Па онда , чује ли Христос њихове молитве ? "
- " Многи се исцељују ... "
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану , али ми је , признајем , синуло како би тако нешто требало видети лично , сопственим очима . Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују , можда ми не поверују , исувише је све то невероватно .
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо . После трпезе , када смо већ паковали кофере , спремајући се за одлазак , зачуо сам гласан дечји крик . Пошто је у нашој групи било петоро деце , прва помисао је била : да се није нешто десило ? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила : тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од 5-6 година , које је на сав глас очајнички вриштало , као да га неко коље . Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица . При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу . На њему су се већ видели трагови тих огреботина , чак до крви . Призор је био језив !
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао , већ их је повео за собом у цркву . Имао сам осећање као да их већ познаје .
- " Ко су то ? " - Упитах га .
- " Албанци , дошли су код Козме и Дамјана " .
- " Знате их ? "
- " Не , никада их код нас нисам видео , вероватно су издалека ... " - одговори ми .
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију . Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију . Током првих минута дечакова вриска се само појачала . Храм су испунили урлици . Било ми је жао да гледам јадну мајку како , нагнута над својим дететом , ничим не може да му помогне . Отац је стајао нешто по страни , стиснувши шаком шаку на трбуху . Повремено је бацао погледе час на сина , час на иконе .
У храму није било никога осим албанске породице , монаха и мене . Остали наши ходочасници , премда су и чули урлик , нису се решили да уђу у цркву .
Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје .
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку.
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу.
Помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српску светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа нас Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српском светиње.