Косово данас

 У склопу традиционалне Божићне акције, представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су протеклог викенда подручје Косовско-метохијских енклава. Том приликом посећено је и помогнуто укупно девет породица од којих је седам већ посећено крајем 2013. године када је и договорена помоћ за њих, а која је уз присуство чланова СЗС и представника организације „Мајка девет Југовића“ и испоручена овом приликом. Испоручена помоћ се састојала у следећем:

• Електрични шпорет
• Замрзивач
• Кревети    10 ком
• Шпорет на дрва    6 ком
• Веш машина    2 ком
• Пакет основних животних намирница
• Укупна вредност испоручене помоћи породицама: 454.940 дин.

Прва од породица којој је испоручена помоћ јесте повратничка породица Јевтић Жарка из многострадалног села Жач код Истока. Уз помоћ братства манастира Високи Дечани, спроведена је у дело акција помоћи за ову седмочлану породицу. 

 Осим родитеља ову породицу чине и петорица синова: Раденко (18), Жељко(17), Вељко (14), Радош (12) и Митар (10). Породици Јевтић испоручили сy један замрзивач и електрични шпорет, како би им донекле помогли у њиховој борби за опстанак на својој дедовини. 

 Након тога, доставу договорене помоћи спровели су у Косовском поморављу, а прва од две породице коју су посетили у селу Лабјане јесте четворочлана породица Филић. Породицу чине родитељи Синиша и Соња и деца Лука (3) и Невена (8 месеци). За овај млади брачни пар испоручена су два кревета и шпорет на дрва, на чему су били неизмерно захвални.

 У суседству су обишли и шесточлану породицу Савић, коју чине баба Ружа и деда Добри, синови Срећко и Далибор. Срећко са женом има двоје деце Бојану (5) и Лазара (1). Идентична помоћ је испоручена и за ово домаћинство - два кревета и шпорет на дрва.

 Пут их је даље водио до села Извор. Посета породици Стојковић Јагоша и Данијеле из октобра месеца прошле године је оставила можда и најемотивнији утисак на чланове Хуманитарне организације Срби за Србе. У односу на првобитну посету породица Стојковић богатија је за још једног члана двомесечну бебу Луку, а двогодишњи Андрија је добио друштво за игру. Сходно тешкој ситуацији у којој се налази ова породица, испоручена је помоћ у виду два кревета, веш машине и шпорета на дрва.

 

 Након краткотрајног дружења са најмлађим Стојковићима, обишли су и трочлану породицу Ристић коју осим родитеља чини још и мала Мила (18 месеци). У незнатно бољим околностима своју животну борбу воде и Ристићи, а организација им је у томе помогла испоруком једног кревета и шпорета на дрва.

 Први дан активности завршили су посетом породици Ивковић Ивана из села Стража коју чине родитељи са своја три сина: Лазаром (24), Милошем (22) и Бојаном (18). Ова породица претендује да прерасте у праву малу породичну задругу, обзиром да синови Лазар и Милош од скоро живе у овом домаћинству са својим супругама. Циљ посете био да се утврди шта је тренутно неопходно да се обезбеди за ово домаћинство. 

 "Породицу Ивковић познајемо од раније, односно од 2009. године када смо их приликом тадашње Божићне акције помогли набавком једног фрижидера и два лежаја. Обзиром да су купљени кревети скоро већ одслужили своје, а да је у међувремену породица добила и нове чланове, као примарно ова скромна породица истакла је набавку још неког лежаја. Ипак, стање је доста критичније од назначеног, обзиром да је свега једна просторија у функцији и да ту не могу свој породични живот заснивати свеже ожењени Лазар и Милош."

 

 

 Предлог је да се у координацији са Епархијском организацијом „Мајка девет Југовића“ организује набавка материјала за покривање горњег спрата куће, као и  за хидро-изолацију, а потребно би било опремити и купатило, што је такође једна од примарних ствари. Родитељи спавају тренутно на обичном душеку у неомалтерисаној просторији на самом бетону, како би ослободили простор за своје синове и њихове нове породице.

 Искористили су  прилику да у близини манастира Драганац, обиђу петочлану породицу Ђорђевић којој је обећана помоћ у виду изградње купатила приликом последње посете у октобру, што је успешно и учињено пре неколико недеља.

 На дан великог празника Богојављања након присуствовања светој литургији у манастиру Грачаница, одлазе  до породице Петровић која представља можда једну од најтужнијих са којом су се сусрели у току њиховог вишегодишњег добротворног рада. Наиме, пре неколико година у Грачаници отац породице Петровић је хицима из пиштоља усмртио своју супругу, а затим и себи пресудио остављајући на милост и немилост три дечачића која су у то време имала две, шест и седам година. Сада већ мало старији дечаци Страхиња (10), Михаило (8) и Немања (5) живе у свом породичном дому, трошној кућици, под старатељством рођеног стрица, од пензије која је остала од њиховог покојоног оца.

 

" Обзиром да је ситуација изузетно специфична и да осим изградње новог дома за ову дечицу, свака друга помоћ би била излишна, остаје да у договору са пријатељима из „Мајка девет Југовића“ и уз покретање акције која би укључила друге појединце и институције, пратимо развој догађаја и да узмемо учешћа када се дође до договора око конкретног пројекта. Овој породици уручили смо пакет основних животних намирница, као и нешто слаткиша за ове симпатичне дечаке."

 Испоруку помоћи завршили су посетом села Јањина вода код Обилића. Село које се налази скоро тик уз Термо-електрану Обилић , а сам крај је познат осим по термо-електрани и по бројним отмицама Срба током и након сукоба 1999. године на Косову и Метохији. Породици самохране мајке Гордане Ристић која живи са своје две ћеркице Тањом (8) и Сањом (11)  испоручили су три кревета и један шпорет на дрва.

 Недалеко од њих доставили су помоћ такође за самохрану мајку Далиборку Вукадиновић која живи са своје четворо деце Миљаном (18), Савом (16),Мирјаном (14) и Аранђелом (10). Ова породица помогнута је једном веш машином и шпоретом на дрва.

 Божићна акција за породице на Косову и Метохији, тек је до пола спроведена, иако је успешно испоручено чак десет комада беле технике и десет лежаја. Остало је да се у наредних неколико недеља прикупе средства и набаве прикључне/помоћне машине за тракторе за неколико породица које се баве пољопривредом и којима ће та помоћ у знатној мери омогућити да се још више осамостале и да буду независни од било какве социјалне помоћи, а изнад свега што ће им помоћи да опстану на светој српској земљи. 

"Хуманитарна организација Срби за Србе ће сходно својим могућностима, радити на томе да убудуће помоћ за српске породице јужно од Ибра буде пре свега у циљу поспешивања пољопривредне делатности и развоја сточарства или било ког другог вида производње, јер само обезбеђивањем посла можемо омогућити нашем народу да остане и опстане у срцу Србије." - рекли су нам људи из Хуманитарне организације Срби за Србе.

 

 http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=2546&Itemid=73

 

Делегација депутата, руских новинара и руководства Руског центра за људска права кренуће данас са платоа испред београдског Храма светог Саве на Косово и Метохију и отворити прву руску невладину организацију за људска права у иностранству.
Како се наводи у саопштењу тог центра, депутат Законодавне Скупштине Санкт-Петербурга Виталиј Валентинович Миланов отвориће данас на КиМ прву руску невладину организацију за заштиту људских права изван граница Руске Федерације.

„Ова непрофитна организација бавиће се пружањем помоћи и решавањем различитих правних питања српског становништва на окупираном Косову и Метохији. Организација ће почети са радом посетом КиМ и поделом новогодишњих пакетића купљених средствима руских покровитеља у добротворној акцији „За Косово“ спроведеној у Санкт Петербургу“, наводи се у саопштењу.

Током посете Србији, како се додаје, Миланов ће се састати са званичним представницима косовских Срба, организацијама цивилног друштва, црквеним великодостојницима и становницима јужне српске покрајине.

На састанцима ће се, истиче се, разговарати о правној заштити „аутохтоног хришћанског становништво региона и успостављању канала и механизама комуникације са Русијом у циљу боље и ефикасније заштите људских права“.

 Кметовце је српско-албанско село на левој обали Прилепничке реке удаљено око 7 км сероисточно од Гњилана. Познато је под истим именом још од средњег века.У књизи дужника новобрдског трговца Михаила Лукаревића помиње се 1437.године неки:“Радич Радосалић де Кметовца“. На 1 км југоисточно од садашњег села су остаци некадашњег манастира посвећеном Св. Варвари односно Св.Димитрију. Двоструко патронство се тумачи могућношћу да је Св. Димитрије био ранији патрон док је Св. Варвара као популарнији патрон млађег порекла. Манастир је саграђен време цара Душана а његова властелинство се простирало на неколико околних села. Коначно је порушен у 18.веку да би тесаници из њених зидова били употребљени за грађење мостова на оближњим речицама Бањи и Добруши.Непосредна околина са долином ок манастира и данас се зове „Варварица“ по патрону цркве.Ту је постојало и старо српско село које је порушено у 18.веку. Око цркве налази се веома старо српско гробе а западно од цркве разгранати храст чија старост износи више стотина година.У гробљу има и неколико камених надгробних споменика са старим геометријским украсним шарама, крстовима и стилизованим контурама покојника.

Црква Св.Варваре била је издуженог правоугаоног облика са апсидом на источној страни, споља тространим и изнутра полукружном.Унутрашња дужина цркве је 10 а ширина 4,5 м. У њеној основи се истиче вешта комбинација између грађевине сажетог уписаног крста и једнобродне полуобличасто засведене цркве.Кубе су на источној страни носили зидани двојни ступци издуженог правоугаоног пресека а на западној страни се ослањало на конструктивни зид наоса.Основа у виду уписаног крста са два слободна ослонца на источној страни изузетна је појава за ово време на нашем подручју.На западној страни је била полуотворена припрада.Западни и јужни зид цркве су готово до темеља разорени а северни је делимично сачуван и до висине од 3-4 метара а у његовом поткуполном простору и до 7 м од висине пода.У дебљини зида северно од апсиде очувана је и мала ниша проскомидије.Фасаде су пажњжљиво обрађиване великим каменим тесанцима слаганим у правилне редове који су међусобно одвајани двоструким низовима црвених опека и белих малтерних спојница.Оживљавању фасада доприносе плитко истакнути широки пиластри и полукружни –лезене на средњем пољу.По архитонском склопу ово здање се подудара са црквом Св.Николе у манастиру Св.Архангела код Призрена,једном од двеју Душанових монументалних задужбина.

У североисточном делу храма очувани су остаци фресака: неколико фрагмената попрсја светитеља сликаних на црквеној позадини.Инкарнат ликова је сликан у океру са зеленим подсликавањем док је коса наглашена широким потезима шетке белом, црвеном и мрком бојом.Остаци фресака приближно одређеују хронологију споменика.Прилична непосредност са којом је у Св.Варвари поновљено архитектонско решење цркве Св.Николе из призренских Арханђела говори о временском настајању оба споменика.Ако се томе дода и усмена традиција према којој је ова црква саграђена у Душаново време кад и Богородичина црква у селу Ваганешу која је удаљена 15 км одавде и у којој је сачуван потпис из 1355.

године, са сигурношћу се може тврдити да је саграђена и живописана у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св.Варваре су делимично конзервирани 1966-1968.године.

П.С. По усменогј традицији у манастиру Св. Варваре у Кметовцу крштен је српски КНЕЗ ЛАЗАР чије се родно село ПРИЛЕПАЦ налази на свега неколико километара од ове светиње.

Генерал једне од земаља чланица НАТО и некадашњи високи официр Кфора се осећа кривим за смрт Андрије Томановића, професора Медицинског факултета и хирурга КБЦ Приштина, којег су Албанци 1999. масакрирали у Приштини јер га је он наговорио да не напусти град, рекавши му да им је његова лекарска помоћ неопходна. Генерал је сада затражио опроштај од патријарха српског Иринеја.

 “Због овог човека ме и дању и ноћу мучи савест, и ја сам морао да дођем у Београд да видим патријарха и да изразим кајање због свега што сам урадио.

Наиме, кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у Приштину, ја сам затекао човека – Андрију Томановића, који је радио као лекар у приштинској болници, како се пакује и спрема да напусти град. Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће десити, и да му ја гарантујем безбедност”, рекао је генерал патријарху Иринеју, преноси портал вести-онлине.цом.

“Он ме је послушао и остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било.

 Својим официрима обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све унутрашње органе, а остатке тела бацили.

Од тада моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч. Имао сам потребу неком да ово испричам и затражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело које сам учинио” закључио је генерал своју исповест.

До ове приче је дошао недељник “Печат” преко владике ремезијанског Андреја, 20. јануара.

Верица Томановић, супруга настрадалог доктора и председница Удружења киднапованих и несталих са Косова, каже да је њена породица у шоку од изласка ове приче у “Печату”.

 “За ових 13 година сам куцала на сва могућа врата да бих сазнала шта је са мојим супругом Андријом, а онда смо и ја и моја деца из новина сазнали да је мртав. Не можете ни да наслутите колико се лоше осећамо”, изјавила је Томановићева за вести-онлине.цом, а њен супруг се и даље води као нестао, и то још од 1999. године.

На питање шта би рекла генералу када би хтео да посети њену породицу дала је јасна одговор.

“Рекла бих му да ће га ово што је учинио прогањати до краја живота и да је остао дужан нашој породици. Не знам да ли бих заправо имала снаге да му видим очи”, истакла је Верица.

“Тог дана, око 13 часова, се чуо са ћерком и од тада му се губи траг. Албанци су га киднаповали из болнице, мада су се око ње налазила чак три прстена обезбеђења војника Кфора”, описује Томановићева нестанак свог супруга и каже да не зна ко је тај генерал који се осећа одговорним за смрт њеног мужа.

 “Требало је прво дадође код нас, погледа нас у очи и затражи опрост, а тек онда да се обрати нашем патријарху. Казао је да 13 година због тога не може да спава. Господине генерале, и моја породица 13 година не спава и проживљава најгоре могуће кошмаре. Наши унуци и дан-данас мисле да им је деда жив, па му пишу писма. Реците тој деци да више немају потребе да пишу”, поручује Томановићева плачући.

Она је рекла да само жели да сазна где је њен супруг како би могла коначно да га сахрани.

“Велика је грехота да човек који је 36 година спасавао животе другима, никада не гледајући које је вере или нације, почива без имена и презимена. Надам се да за себе не тражим пуно. Али, шта ћемо са осталим несталима? Мој супруг је само један од 520 несталих Срба или само један од 1.772 несталих Срба и Албанаца са Космета”, наглашава Томановићева.

Тражење истине код НАТО

Вељко Одаловић, председник владине Комисије за нестале, истакао је да ће тражити истину од НАТО.

“И због породице Томановић која је веома узнемирена, али и због истине, хитно ћу тражити од званичника НАТО-а да саопште све појединости и то из два разлога. Прво, како бисмо покушали да сазнамо место где се налази тело доктора Томановића, и друго, како би се покренула кривична одговорност за оне који су га убили. Ако нису већ тада реаговали, нека нам сада помогну да сазнамо истину и у овом, али и у свим другим случајевима где породице траже своје најмилије.“

“Хоће ли овај генерал или неки други генерал који је био све и свја на Косову, такође, да се покаје и за њих. Нека нам барем сада кажу где су кости тих људи. Зато нашој држави Србији ово би морала да буде прва тема у разговорима са Приштином. Нека на почетку сваког разговора покажу писмо моје унуке Софије која дозива деду са нацртаним анђелом с крилима”, закључила је Верица Томановић.

 http://www.pravda.rs/2014/01/07/oficir-kfora-kriv-sam-i-trazim-oprostaj-od-patrijarha/

Тешко је говорити о нормалном животу Цркве у условима у којима је две трећине наших верника и даље у прогонству, али наша вера је вера пуна наде, јер је њено коначно исходиште радост будућег живота у Царству небеском, рекао је владика .

Српска православна црква на Косову и Метохији и даље остаје непоколебљив стуб нашег народног идентитета и постојања.

Свој идентитет смо дубоко засновали на светосавској традицији и вековима смо га неговали уз наше светиње, од којих су неке од најзначајнијих управо на овим просторима, изјавио је епископ рашко-призренски владика Теодосије.

„Тешко је говорити о нормалном животу Цркве у условима у којима је две трећине наших верника и даље у прогонству, али наша вера је вера пуна наде, јер је њено коначно исходиште радост будућег живота у Царству небеском. Благодарећи Богу, наше светиње су безбедне, колико је то могуће рећи у овом тренутку, и трудићемо се и даље да чинимо све што је у нашој моћи како бисмо и даље обезбедили њихов дугорочни опстанак“, рекао је владика Теодосије.

Он је казао да је заштита наших светиња коју је обављао Кфор много значила у послератном периоду, јер иначе, тешко да би оне биле очуване.

„Иако се заштита коју нам сада пружа косовска полиција не може мерити са заштитом коју нам је раније пружао Кфор, ипак можемо рећи да до сада није било већих инцидената по питању безбедности, и да је тренутно за нас и то решење боље него да уопште немамо заштиту“, истакао је Теодосије.

Епископ рашко-призренски је нагласио да Кфор још обезбеђује манастир Високи Дечани, који је од стране екстремиста оружано нападан четири пута. „Ту још увек имамо озбиљних проблема са локалном албанском заједницом. Само пре неколико дана, једна група њих организовала је демонстрације пред манастиром, што показује да смо још далеко од услова за нормалан и миран живот“, рекао је владика Теодосије.

„Наш народ је кроз своју светосавску цркву пустио тако дубоке и снажне корене на Косову и Метохији да нико не може, ни после таквог и толиког насиља, да умањи значај наше духовне и културне баштине на овом простору. Иако је уништено или оштећено око 150 храмова, успели смо да неке од њих у међувремену обновимо“, нагласио је он.

Наше најважније светиње, према његовим мречима, и даље стоје непоколебљиво, и то не само као споменици, већ као живе светиње са монашким братствима и сестринствима и редовним литургијским животом.

Данас нема никога у међународној заједници ко не види колики је допринос духовности и култури дала наша црква и зато би сваки нови покушај насиља над нашим светињама нанео штете, у извесном погледу, и самим косовским Албанцима, навео је владика.

Теодосије је рекао да главни циљ обнове није само реконструкција зграда – цркава и пратећих објеката – већ обнова парохијског и литургијског живота.

„Са великом благодарношћу Богу могу да кажем да смо обновили неке запустеле парохије у којима сада активно живе и раде наши свештеници са својим породицама. Посебно бих истакао Приштину, Вучитрн, Урошевац, Пећ, Исток, Ђаковицу и наравно Призрен, где је недавно урађен велики посао на реконструкцији оштећених фресака у Богородици Љевишкој“, навео је епископ рашко-призренски.

Владика Теодосије је нагласио да велику наду нашем народу даје обнова Богословије у Призрену, у којој засад имамо 37 ученика и осам предавача, и најавио да у 2014. очекује да се обнова настави реконструкцијом две највеће зграде комплекса Богословије.