Косово данас

Три старице из мешовитог села Драјчићи код Призрена, септембра прошле године изгубиле су куће у пожару. Пребачене су у Штрпце и заборављене.

 Смештене су у соби бившег одмаралишта "Електро-Косова" на Брезовици, где се један, а камоли више људи, не могу ни окренути. Росанда и Слободанка Симић, и Веселинка Спасић, старице између 70 и 83 године, ту живе од 27. септембра 2013. Када су им у родном Драјчићу, национално мешовитом селу призренске општине, изгореле куће због проблема са електро-инсталацијом. 

На Брезовицу их је, кажу, довео Зоран. Презиме му не знају, само знају да је начелник Призренског округа који финансира Београд. Дао им је тада нешто новца и, како тврде, оставио на милост и немилост. Плачући, Веселинка Спасић, најмлађа међу њима, вели да "немају ништа ни да једу ни да пију, а лекове морају стално да купују."

 "Зоран нам је дао по 20.000 динара, иако има за осам месеци да нам даје још по толико. Да ли неко може да живи као што ми живимо? Ми најцрње за сада живимо. Ко ће да нас посети? "- каже Веселинка непрестано бришући сузе.

 И Росанда Симић истиче тешке животне услове, пут до десетак километара удаљеног Штрпца, а нема аутобуса нити било каквог организованог превоза. Немају ни телевизор - буквално ништа. 

"Сваки месец морам да купим лекове у вредности од петнаестак евра. Све се мора купити. Дали нам мало пасуља, пиринча, макарона, неких конзерви, када су нас овде довели. Остало морамо саме да купујемо. Мора се некада ставити макар нека кост у јело. А одакле нам? "- Јада се Росанда. 

Слободанка Симић се једва спасила из запаљене куће у Драјчићи. У последњем тренутку из пожара ју је извукла једна бошњакиња која је разбила врата. Та 83-огодишња старица сада се са носталгијом присећа живота пре пожара. 

"У Драјчићи смо имале све. Одличне комшије, старе, а веома лепе куће које су нам биле пуне свега. Сада немамо ништа. Разболеле смо се због тога. Све нам фали. Супруг ми је умро 2001, а син 2006, у 25. години. "

 Слободанка жали и своје комшије Бошњаке са којима су "вековима живели као у једној кући": "Ми плачемо за њих, а они за нас. Три пута су овде дошли неки од њих да нас посете и горко се кају што нису успели да нас одрже у селу. Јако смо добро живели. Пола речи нисмо имали од наших Бошњака. Ако су правили свадбу, први смо били. Када смо ми правили весеља, они су били први. Када ми је супруг умро, они су га сахранили. Њих 9 је оставило посао у Приштини и специјално дошло на сахрану. Не преостаје нам друго него да се њима и комшијама из суседних бошњачких села обратимо за помоћ. "

Како кажу, то није случај са њиховим сународницима из Штрпца, нити је такав однос према осталим становницима колективног центра у коме живе скоро десет месеци. Најтеже им пада то што их изостављају и приликом поделе хуманитарне помоћи, понашајући се према њима најблаже решено - нељудски.

 "Свим станарима овог колективног центра донели су недавно хуманитарну помоћ. Чега све ту није било ... Ми гледамо, а нама не дају. Прилазим момку и питам: има ли за нас? Он, онако дрско, каже да нема јер ми, наводно, сваког месеца добијамо паре из Београда. Појеле сте целу Србију, каже. А ми живимо као беднице ", каже Веселинка и затим до у детаље прича како су након тога понижаване.

У општини Штрпце за последње две године двадесетак момака се оженило девојкама из Албаније. Познате су приче о удаји девојака из Скадра, али у Штрпце све више долазе девојке из албанског дела Горе.

 Слађан Николић (39) живи у Јажинце недалеко од Штрпца. Преко пријатеља је, каже, упознао 19 година млађу Фиду Нуриши из засеока Рибаре у албанском делу Горе, планинској регији Кукса, на граници са Косовом. Видели су се неколико пута и решили да склопе брак. Обоје кажу да су сада срећни, да им је живот испуњенији, разумеју се одлично. Језик им је сличан, а Фида је научила и нагласак своје нове средине. Почела је да иде у цркву иако је, како сама каже, до пре годину и по дана ишла у џамију у родном селу. 

"Свидео смо се једно другом, видела је моју кућу, свидео сам се тасту и ташти и живот се наставља. Много је боље у браку и препоручио бих свима који се још нису оженили да то учине што пре ", прича Николић. "Жене из Албаније су много вредније, раде пољопривреду и послушније су од ових наших овде које више воле да уживају, имају и доста другачији однос према старијима", каже Николић. Његову супругу су, каже, брзо прихватиле комшије из његовог и околних села општине Штрпце. 

Фида признаје да постоје разлике у животу у родном крају и српски енклави на Косову. Другачији су обичаји и навике, али све у свему сматра да се у новом селу живи лакше и боље. "Из мог краја, највише у село Сушица, удато је нас 16. Виђам се повремено са њима. Дружимо се. Лепо ме је прихватила свекрва, комшинице ме зову на кафу, оне долазе код нас. За сада ми је јако лепо, имамо доста апарата у кући и научила сам да радим са њима. Верујем да ће тако бити и надаље. Хоћу што пре да заборавим живот и муке у мом родном крају ", прича нам Фида.

 У самом Штрпцу сви знају да њихови суграђани траже невесте из Албаније. Локалне девојке се загонетно смеше. Тврде да нису љубоморне. "Ја заиста не схватам зашто се они жене из Албаније када и овде има доста девојака", каже Јасмина која ради у једном од бутика у Штрпцу. "Истина, овде се девојке удају знатно раније. Момци се из разних разлога нису женили на време, њихове генерације девојака се поудавале па им младе из Албаније добро дођу." Додаје да младе Горанке побољшавају демографска слику Штрпца те да ће у школама бити више српских студената. 

Општина Штрпце има око 12.000 становника и девојке из те општине ретко се удају ван ње. Међутим, оне увек имају већи избор од мушкараца који традиционално наслеђују имања у удаљеним селима. Управо тамо долазе девојке из Албаније, каже Славиша Васиљевић из Штрпца који познаје тематику. "Сушица је типичан пример за то. У то удаљено и брдовито насеље многе девојке из осталих делова општине не желе да се удају а оне које долазе из Албаније брзо се адаптирају и због сличног географског терена." Он има и неке дилеме и сумње:" Како ће децу, рођену у тим браковима , прихватити сутра њихови школски другови? Знамо, наиме, какви су односи Срба и Албанаца, нарочито последњих двадесетак година. Хоће ли се то рефлектовати и на ову децу и њихове вршњаке? "

Наши саговорници нису знали или нису хтели конкретно да говоре о томе ко се бави овим прекограничним проводаџисање и да ли наплаћује своје услуге. Неки грађани Штрпца уверени су да проводаџије добијају и по неколико хиљада евра, док се родбини младе у Албанији дају бројни поклони. Колико је од тога истина, а колико гласина остаће овде неразјашњено.